Летопис

ВРЊАЧКА БАЊА, СТЕЦИШТЕ ПИСАЦА И ЈУНАК КЊИЖЕВНИХ ХРОНИКА
Нека опет тако буде
Како и приличи отменој вароши и њеној благотворној бањи, овде су се вазда сабирали писци и сликари, песници и музичари. Многи од њих су Врњачку Бању опевали, у њој написали своја знаменита дела или ту сместили радњу својих прича, романа и филмова. Забележено је то у варошким летописима, из којих ми, за ову прилику и ваше очи, преносимо тек понешто

Пише: Милош Војиновић

„Почетак главне сезоне наслућује се већ крајем априла. Гости у знатнијем броју пристижу отприлике тада. Тачније казано, долазе с првим јачим сунцем, када се природа обнавља и Врњачка Бања почиње да ураста у изнова пробуђено зеленило сопственог парка. Дуж централног шеталишта и најскрајнутијих стаза, око цветних леја, на бројним мостићима (што некако олако опкорачују речицу сведену поплочаним обалама), на улицама, трговима, на пијаци, у биоскопској башти, испред хотела и кафеа, све до касне јесени, сваког дана, у сваком трену, на једног овдашњег нађе се по четворо људи са свих страна. Домаћи их сачекују још на аутобуској или железничкој станици, прихватају торбе и кофере, труде се да им удовоље, пре свега због добре зараде. А придошли свет, као свет, увек би више него што тренутно има – више здравља, више љубави, а ко је овамо доспео ради коцке, и више новца.
Али, само место, Врњачка Бања, мимо својих предусретљивих мештана, као да трпи ту најезду с нарочитом уздржаношћу, никоме се не предајући до краја, свакоме допуштајући да понесе таман онолико колико је потребно да би се свуда, изнова и изнова, проносио глас о њеној лепоти. Тако се, негде тамо, далеко, вечито увећава нечија жеља да је види, отприлике с првим пролећним сунцем, крајем априла, док романтичне виле и павиљони чипкастих забата урањају у све тамније зеленило бањског парка. Тако се придошли свет вечито обнавља. Тако се све понавља.”
Ово је одељак „Место урасло у зеленило сопственог парка”, први у причи „Изнад пет трошних саксија”, у збирци Разлике (Београд, 2006) Горана Петровића, једног од најзначајнијих савремених српских писаца.
Како и приличи отменој вароши и њеној благотворној бањи, у Врњцима су се вазда сабирали писци и сликари, песници и музичари. Многи од њих су Врњачку Бању опевали, у њој написали своја знаменита дела или у њу сместили радњу својих прича, романа и филмова. Забележено је то у књижевним хроникама и варошким летописима, из којих ми, за ову прилику и ваше очи, преносимо тек понешто. Као мали подсетник и илустрацију „како је било и како би опет ваљало да буде”.

ВЕЛИКА ИМЕНА У МАЛОЈ ВАРОШИ

Књизи живота Врњачке Бање песник Војислав Илић приложио је дирљиву и заносну песму. Ви је потражите целу, а ми овде наводимо само неколико стихова као аргумент:

... К теби долазе болни и уморни,
болове ти ми исцељујеш страшне,
извори твоји сви су чудотворни,
а твоје чари рајске ненадмашне...

Угледу Врњачке Бање изузетно значајан допринос давали су бањски лекари. Најпознатији међу њима су овде прво радили сезонски а потом основали своје амбуланте и санаторијуме. Школовани махом у Француској, настанили су се у Врњачку Бању и утицали да она постане и културни центар. У врњачку легенду ушао је санаторијум „Свети Ђорђе” у вили „Живојиновић” лекара Ристе Гостушког и Душана Радића.
Лечећи људе, Душан Радић је у Врњачкој Бањи развио и продубио своја пријатељства са скулптуром Иваном Мештровићем, математичарем Михајлом Петровићем Аласом, књижевником Милорадом Панићем Сурепом, глумцима Рашом Плаовићем, Жанком Стокић и чича Илијом Станојевићем. Вишеструко талентован, Радић је свирао десет инструмената, а у Бањи је основао оркестар и позоришну дружину, допринео и обнови српске реалистичке прозе.
У пансиону „Живадиновић” књижевник Марко Ристић окупљао је српске надреалисте. После Париза и Београда, они су изабрали Врњце за своје средиште. На бањска врела долазили су и горостаси српске књижевности попут Милана Ракића и Иве Андрића. Као и у Београду, кажу, по Андрићевим дугим и свакодневним бањским шетњама могао се навијати сат.

ДЕСАНКИНА МОЛИТВА ЗА ЉУБАВ

У пансиону „Живадиновић” и Добрица Ћосић је написао последње поглавље романа Далеко је Сунце. Деобе је писао у вили „Копаоник”, а у вили „Далибор” Бајку. По вили „Прерово” назвао је имагинарно село у својим романима, које се први пут појављује у Коренима. Управо из тог села су Катићи, највећа лоза у српској књижевности.
Четири деценије, по три летња месеца, у врњачком пансиону „Снежник” одседала је песникиња Десанка Максимовић. За њена врњачка лета везана је и једна посебна прича.
Пре Првог светског рата заволели су се учитељица Нада и официр Реља. Заволели се и једно другом обећали. Била је то љубав о којој је причала цела Бања. Али, дошао је рат, страшни, велики, светски. Реља је преживео голготу преко Албаније. Опорављајући се на Крфу, заљубио се у лепу Гркињу. Раскида веридбу са Надом и о његовој судбинилегенда не казује више ништа. А Надину судбину зна свак уБањи. Од туге преголеме она сваким даном убрзано копни и напослетку умире, млада и несрећна. Потресене овом судбином, и у жељи да симболички своје љубави учине вечним, бањске девојке су на мосту где су се састајали Нада и Реља почеле да на огради закључавају катанце и кључиће бацају у реку. Време је протицало, баш као и вода испод моста. Дошли су нови ратови и страдања, старе приче су бледеле, и закључавање катанаца на огради моста се изобичајило.
А онда је Десанка Максимовић, боравећи једног лета у Врњачкој Бањи, дознала од мештана за ту стару трагичну љубавну причу. Њоме подстакнута, написала је Молитву за љубав,једну од својих најлепших љубавних песама. И опет је прича букнула, а традиција закључавања катанаца на огради моста је обновљена. Тада је и та ћуприја названа Мост љубави.

***

Горки и Неизвесни
У врњачким летописима забележено је као нарочита занимљивост да су овде боравили велики руски писац Максим Горки и чувени скулптор Ернест Неизвесни. Није нам познато да ли је писац „Мати”оставио неке дневничке записе или сећања на свој боравак у Врњачкој Бањи, алискулптура „Кентаур”Ернеста Неизвесног већ деценијама краси врњачке реке и „прича причу о нашем трајању на овом благотворном месту”.

***

Жар лета
Врњачка Бања је постала нарочито живо културно средиште откако је овде заживела манифестација „Сто приредби за сто дана”, обележје овдашњег лета. А од августа 1977, када је овде одржан први Фестивал филмског сценарија, она у летњим месецима прераста у један од водећих културних центара Србије.

***

Римски извор
Песници су овде нарочито волели Римски извор, откривен у пролеће 1924. године (случајно, за оне који верују у случај). Извор је потврђивао легенде да су још људи из те античке империје знали за благотворност бањских вода и користили их. Пронађени новчићи и вотивни споменици са посветама Јупитеру, Силвану, нимфама, потичу из периода од првог до четвртог века. После Другог светског рата овај извор је био покривен бетонским плочама и склоњен од јавности. Поново је отворен и оживљен 1989, када је над њим постављена стаклена пирамида, по идејном решењу архитекте Михајла Митровића.